Opatija Svetog Vartolomeja

Opatija je napisana kao savremeni klasik, i verujem da će to i postati. Čitala sam je sa toliko uzbuđenja da nisam mogla da prestanem. Vratila mi je strast za čitanjem.

Posebno je inovativno oživljavanje Sredozemlja, mesta gde se sreću priroda, umetnost i patina življenja i razumevanje Balkana ne kao večitog Istoka ili kao nedosanjanog Zapada već kao zaboravljenog deteta Mediterana.

Dve trećine romana su možda najlepša proza napisana na srpskom jeziku u proteklih nekoliko godina. Perišić je stvorio narativni amalgam nalik Zebaldovoj impresionističkoj lelujavosti ili tananoj umetničkoj introspekciji Desničinog Ivana Galeba. Svet ”Opatije” izrasta u novu verziju Prustovog Kombrea. U Milošu Perišiću srpska književnost je dobila pisca kakvog je do skoro mogla samo da priželjkuje.

Knjiga vodi dijalog sa celokupnom književnom tradicijom, a nadasve možda sa delima ”Ljubav u Toskani” ili ”Kod Hiperborejaca” Crnjanskog.

Odmor za dušu, istovremeno unosi i mir i nemir.

Iako piše lako, Perišića nije lako čitati. Otvaranje rana je bolno, ali to nije krivica, već zasluga pisca.

Opatija Svetog Vartolomeja je roman o traganju za izvornošću emocija i strasti, tokom kojeg subjekt, doduše, na vrlo lirski način, proždire svet koji ga okružuje, on sagledava sebe, i kroz sebe drugoga, i ta krajnja subjektivnost u kojoj ne postoji drugo ili drugi, upravo je ono što ovaj roman čini izuzetno savremenim.

LGBT tematika nije senzacija i provokacija, već mesto najsloženijeg pripovedanja.

Prvi roman mladog pisca do samog kraja bio je u naj-, najužem izboru za NIN-ovu nagradu.

U zemlji u kojoj su vrata domaće književne scene za kvir autore skoro pa zatvorena, ulazak ”Opatije Svetog Vartolomeja” u finale izbora za NIN-ovu nagradu već vredi kao pet NIN-ovih nagrada za ”obične” romane.

”Opatija” je krcata slikama, prelivajuća, ima neprikosnoveni kulturnoistorijski univerzum, u pastelnim bojama gubitka, sete i potištenosti. Traganje pod bagažom izgubljenog raja. Borba sa sećanjima, antički agon između starog i novog Ja.

Ovo je zbirka kompaktno spojenih trenutaka, slika tako harmonično povezanih i zgusnutih, da poput filmske trake daju pokrete priči.

Ovo je roman za čitaoce koji tragaju za književnošću koja ne nudi brze odgovore, već postavlja suštinska pitanja i poziva na kontemplaciju, poput tihih odjeka zvona u sumrak na obali zaboravljenog ostrva.